Dzemat Oberhausen | www.dzemat-oberhausen.de

Priča se da je nekoliko ljudi došlo jednom čovjeku kako bi mu izrazili saučešće zbog smrti njegova brata. Našli su ga a on silno ožalošćen, neprekidno plače zbog bratove smrti. Kada su počeli da ga tješe i preporučuju mu sabur - strpljivost, on sve to odbijaše i ne htjede da ih sluša.
Rekoše mu:

- Pa zar ne shvataš da je smrt jedna nužnost koju Allah određuje i koja će svakom od nas doći!
Čovjek reče: - Jasno je meni sve to, ali ja plačem zbog onoga što je mog brata snašlo od kaburskog azaba!

Ljudi ga upitaše: - Je li to tebi Allah otkrio nešto od gajba - svojih tajni nedostupnih ljudima'?
Čovjek reče: - Nije, ali kada smo završili sa ukopom moga brata, i kada svi odoše sa mezaruluka, ja ostah čučeći kraj kabura razmišljajući o smrti i u tom začu glas iz kabura koji vikaše: "Ah! Ostaviste me samog da trpim ovu užasnu kaznu i boli! I klanjao sam i postio, pa opet mi ništa ne pomaže!"

Onda ja, - reče ovaj čovjek - ožalošćen zbog plača svoga brata, odgrnuh zemlju sa kabura da vidim šta se s mojim bratom dešava. U kaburu je gorjela žestoka vatra, a na vratu moga brata je bila užarena ogrlica. Želeći da mu pomognem ja pružih ruku kako bih mu skinuo taj okov s vrata i bar malo olakšao patnju, all spržih i prste i ruku...

Tada čovjek okupljenim ljudima pokaza skoro izgorjelu ruku koju je krio ispod odjeće!
On im i dalje govoriše: - Ja zatim brzo vratih zemlju na kabur i odoh kući, pa kako da ne plačem saznavši šta je snašlo mog brata!

Ljudi ga upitaše: - Pa šta je tvoj brat radio na dunjaluku?

Čovjek odgovori: - Iako je sve ostale dužnosti izvršavao, nikada nije davao zekat od svog imetka!

Onda neki od ljudi reče: - Ovo je potvrda riječi Uzvišenog Allaha: “Neka oni koji škratre u onom što im je Allah iz obilja svoga dao nikako ne misle da je to dobro za njih; ne to je zlo za njih. Na Sudnjem danu biće im o vratu obješeno ono čime su škrtarili.” (Alu Imran, 180. ajet)